Sloga

Trudim se da nikad nikoga ne osudjujem, i svakako, nisam uspesna u tome. Ali, ponekad dodje red da i sebe stavim kao predmet osudjivanja. Oduvek sam sebe smatrala za relativno jaku osobu, cvrst karakter, ali, primecujem da sa sve slabija. Nadam se da je to prolazno, ali, danas sam shvatila da jedan od mojih najvecih problema traje vec 8 godina, a smatrala sam da je to bila shala za jedan dan.

Danas sam razgovarala sa jednim prijateljem i kazem mu kako bih jednom u zivotu zelela da kupim lepe chizme, onako, bash damske, za izlaske, i to cu da se pocastim ako, konacno, smrsam, da mogu da ih zakopcham. I kad je mrsavljenje u pitanju, slaba sam, "od sutra cu" mi je uzrecica. Ali, htela sam da mi lepe cizme budu motivacija. I, tako, gledamo mi te cizme koje pri vrhu imaju jako lepe share i kazem kako se one nikad nece ni videti kad ja obuchem pantalone. Kaze on: "Pa, zashto ih ne nosis uz suknju?" Hah, pa ja ne nosim suknje. Zashto? E, onda se setim zashto i shvatim da je proshlo vec 8 godina kako sam sebi uskratila to. Bilo je to u srednjoj shkoli. Primetila sam uraslu dlaku na listu svoje desne noge i htela noktima da je izvadim, no, pomislih, imam sterilnu iglu i bolje je tako. Bila sam jako srecna, kao da sam izvrshila uspeshnu operaciju nechijeg srca. Posle 10tak dana primetila sam josh 2, pa josh 2... I, ubrzo, svaka dlaka mi se chinila kao urasla, pa su se pojavile dlake koje josh nisu porasle, ali sam ja "unapred znala da ce biti urasle". I, tako, noge su mi pune ozhiljaka. Ne nosim suknje, shortseve. Na moru sam u redu, jer se oslanjam na to da me tamo niko ne zna. Nekad se po kuci shetkam u shortsu, i kad neko zazvoni na vrata, ja bezim, kao neki Kvazimodo. Verovala sam da mogu sa tim kopanjem da prestanem kad hocu, ali, nakon obichnog danashnjeg razgovora, uvidela sam da ne mogu. Nema shanse. Prijatelj mi je preporuchio profesionalnu pomoc. Kazhe, samo cu razgovarati, oni ce mi, tako, lepo objasniti kako da prestanem. Da li su mi potrebni, zaista? Mogu li oni bolje poznavati mene nego ja sama? Iskreno, znam  da ce ovo zvuchati jako zastarelo i prevazidjeno, ali ne zhelim da idem kod psihijatra u svom mestu. Kada bi me neko od poznanika tu sreo, mogu samo da zamislim shta bi ispalo od toga. Takvi smo. Nije mi zbog mene, ja znam shta mi je (bar mislim) ali ne zhelim da mojoj porodici svaka kafa presedne kad neko pomene tu temu. A, opet, u Americi su psihijatri popularni, jer decu vishe i ne vaspitavaju roditelji, i sasvim je normalno da su deo svakodnevnice (znam o chemu govorim, imam veliko iskustvo). Mislim, opet, i ti ljudi su ishli u neke shkole, znaju, valjda, sta rade. Mada, ja sam uvek pre za razgovor sa prijateljima, porodicom, ali, sada sam jako daleko od njih. Mozhda mi chizme budu lepo stajale. Mozhda stvarno od sutra krenem na dijetu.